Вечер хладна спусти крило. Све је будно већ уснило,
а у двору дон Родрига прилика се нека шета.
То он чека и опажа кад ће уснит' ноћна стража,
да из баште часком узме од пурпура ружин цвета.
Младо срце дон Родрига, година му двадесета,
љубав њега мори клета.
Клета, вала, и ћудљива. Да појасним шта се збива.
О лику доне Ауроре Фиренца говори цела.
момцима бе савршена божанска лепота њена,
очи од дивљег кестена, од снегова лица бела.
Њезина рука се нежна са момачком није срела,
љубави није ни хтела.
Знате ли, док Месец сија, с њим се дружи ноћобдија.
Спавају и трубадури. Он улицом будан луња
све до њеног белог двора, где се види са прозора
лице младо, баш Аурора. Ноћна стража тихо куња
а Родриго по градини кроз сенке се тамне шуња,
па се скрио усред жбуња.
Погледом га она тражи, слушат' жели слатке лажи.
Да л' на срећу ил' на жалост дон истину сад јој збори:
„Ја не могу, а и нећу, без Вас живот, љубав, срећу!
А дона му одмахује, па га слатком муком кори:
„Сви Вас знају, дон Родриго. Вама лажа језик мори,
свакој дони песму твори.ˮ
А он болан, сав од муке на жлебове спусти руке.
Тихо као шишмиш прави дон се стаде жлебом пети,
а она га само гледи, одговарат' њег' не вреди.
У зубима ружа она, што јој кани он донети.
Руке им се најзад нађу. Не могоше одолети,
мораше се усне сплети.
Плашећи се чежње пути, младом пару свест се мути.
Омакну се дон Родриго, па припаде мокрој трави.
Лежећ' доле сав у роси, он се смисли да је проси.
„Само Вама песме творим!ˮ На одласку дон објави.
Три се дана припремало, четвртог се гласник јави:
„највећа се свадба прави!ˮ
Све изашло, старо, младо, младенце да види радо.
Сватовске се песме чују, отопиће снег са гора.
Кад са младом дон Родриго у дворе је своје стиго,
погледа пут старе баште, дах му стаде од призора.
Сасвим сама међ' ружама стајала је ту Аурора.
„Цвет најлепши мога двора...ˮ
Бранислав Милојевић