Човеку треба само мало да
ухвати се за нож хладни
да убоде, изненада, човека
са којим је пио кафу.
Но, сад у њему пева неко
језиво и отровно, док му се крв леди,
чује пуцање костију и сламање стакла,
а кад легне да спава, пробуди га врисак.
Копрцао се тако у ноћи,
ваљајући се у блату својих мисли,
трчећи од свакаквих креатура
које су га прогањале годинама
након што је он прогнао њих у другу земљу.
Није могао мирно да спава, па је
ноћима пио витамине
надајући се да је све плод маште,
а плашио се да призна, знајући да није.
Запрепастио би се од саме помисли,
од сећања на њене нокте који пуцкетаво удараше
по старом клавиру,
од смеха, од песме,
па чак и од звука пипања папира.
Од узајамног гледања у очи,
плашећи се да га неко не прочита,
од звука падања прашине.
Плашио се да остане у тишини
како се не би угушио у сопственој таштини.
Вечерас је тама.
Стигла те бол, коначно – сам.
Пусти сузу, ал' плакаћеш и сутра
иако све то нестаће до јутра
и дан добиће неки нови сјај.
Мрак, мрак, свему је крај.
Молићу се, за рај, за рај.
Сара Столић
Comments