Фарса

Човеку треба само мало да

ухвати се за нож хладни

да убоде, изненада, човека

са којим је пио кафу.

Но, сад у њему пева неко

језиво и отровно, док му се крв леди,

чује пуцање костију и сламање стакла,

а кад легне да спава, пробуди га врисак.

Копрцао се тако у ноћи,

ваљајући се у блату својих мисли,

трчећи од свакаквих креатура

које су га прогањале годинама

након што је он прогнао њих у другу земљу.

Није могао мирно да спава, па је

ноћима пио витамине

надајући се да је све плод маште,

а плашио се да призна, знајући да није.

Запрепастио би се од саме помисли,

од сећања на њене нокте који пуцкетаво удараше

по старом клавиру,

од смеха, од песме,

па чак и од звука пипања папира.

Од узајамног гледања у очи,

плашећи се да га неко не прочита,

од звука падања прашине.

Плашио се да остане у тишини

како се не би угушио у сопственој таштини.

Вечерас је тама.

Стигла те бол, коначно – сам.

Пусти сузу, ал' плакаћеш и сутра

иако све то нестаће до јутра

и дан добиће неки нови сјај.

Мрак, мрак, свему је крај.

Молићу се, за рај, за рај.

Isabella Mendes, Pexels

Сара Столић