Џелат

Ободом Сунца хода ти око;

у рањеним грудима скупљени меци;

Херојем зовем тебе, човека

коме недостају нови почеци.

Ти мирно сањаш и ја те будим,

говорим: живот никад не мирује.

Као да спокој си, као да луташ,

да зло је одбило да те додирује.

Над главом ти бде облаци сиви,

магла се скупила за пола века.

Шта је то, снаго, за твоја леђа?

Шта је за срце храброг човека?

Тихо те уштинем, помислим несвест,

незнање о болу невине душе.

Ти се не окрећеш, крвариш мирно

и све ми се намере наједном сруше.

Онда те питам што се не пробудиш

када те заклињем вером и сатом.

А ти се насмејеш, свестан да не знам

да се у себи срећеш с џелатом.

Kiralov Zaneit, Unsplash

Анђела Нешић