У свом куту плитко дишем сам,
Песма ми црно слике боји;
Дадох све што могох да дам:
Узалуд све кад за те не постојим.
Слике ме неке сете на то време
Кад још мислих да су погледи ти нежни
И мисао на њих, кô да су неизбежни:
Дрхташе ми очи и севаше од треме.
Не зна душа када око воли
Макар и мирис само споља видљив;
Док изнутра само ђаво стидљив
Не узе да бодље своје промоли.
Рози нежно тело распорише,
Сиров леш одвећ поста труо;
Његов мирис не осећа се више:
Црни је ђаво паклен план усахнуо.
И што задах не проспе се пре тога
Сад се као авет силовита шири.
Мирнодопски лик гнусно ме узнемири,
Повратих наду у свевишњега бога.
Никола Миљковић
Comments