Телом ми приђи,
кад већ умом могао ниси.
Сетна поља маслачка
просипају злато у вртлогу.
Идеал спокоја огледам
У одбеглом зраку сунца.
Пољем душе моје
по где које дрво трешње.
У подножју водопада,
дивље јагоде чекају своју смрт.
Дугине боје видим
унутар само свог сопственог неба.
Владам над собом,
али измиче ми стварност.
Јарким бојама сунце бојим,
али узалуд, ноћ је.
Уходим ту визију,
журно идем стазом без краја.
Идући стазом, остајем без чула.
Идући стазом, осетих пад.
Идући стазом, изгубих крила.
Мрак је посвуда.
Од давнина сам знала да постоји,
али сада сам га звала својим.
Опипљив, црн и тих.
Зидови се претварају у прах,
ланци тако лако својство губе.
Постадох мит.
Одраз без лика,
сухо старо платно на сталку.
Око без зенице,
слепи путник препуштеним кончаним силама.
Куда ухватити нову зору?
Којим путем кренути
А остати дивља јагода у још дивљем свету?
Јована Цакић
Comments