Носила је туфнасте хаљине,
неукротиве олујне локне,
тамне лаковане чизме
и увек онај њен
досадни смешак на лицу.
Била је моја дуга,
овој суморној јесени.
Често ми је слала погледе,
ретко писма,
а умела је,
тек понекад,
онако,
из досаде
(како је она то говорила)
и понеку касету да ми поклони.
Али,
између нас никада ништа више
није ни било,
до њених туфнастих хаљина,
прећутаних речи њене поезије
и неколико сломљених плоча.
Једног јутра,
изгубила се у зрацима сунца
и хол факултета
постао је за нијансу мрачнији,
иако је суморна јесен
одавно прошла.
Тада ми је зафалио
онај њен глупи (о)смех,
досадна љубавна писма,
њене очи пуне сунцокрета,
мирис лаванде на њеним рукама
и оне латице руже
међу њеним венама.
Њихово трње још увек расте
на последњем спрату њене зграде.
Гласна музика још увек
одзвања ходницима,
али њеним стазама
остали су само корови.
Била је то девојка,
за којом је небо плакало.
Девојка,
која је оставила
олују у мени,
а са истом и отишла.
Александра Вукић
Comments