Да ли видиш ме

Да ли видиш ме?

Да ли видиш постојање мене?

Да ли видиш да има било чега иза ове љуштуре

– Љуштуре коју именујем као себе?

Да ли је дубина мог карактера само илузија површине?

Како можеш знати колико је вода дубока ако не зарониш у њу?

У то име

Пишем ово као апел, позив у помоћ

Јер удавио сам се ту негде, ка површини, а можда и дубини своје личности.

Шта је мој лик и шта је моје ја? Можда није ни битно.

Ово је само још једна дрогом инспирисана песма, као и све остале.

Стање свести где јеси, а ниси.

Квантна физика ума који стрмоглаво срља у илузију дубине.

Евентуално ћу се удавити, али бар ће моје име –

Назив за моје постојање, које је неко млатнуо, а ја га и даље користим –

бар ће моје име остати негде записано, на некој плочи на неком запуштеном гробљу.

Илузија да смо бесмртни траје само док не умремо.

Ако никада ниси, како онда јеси?

Ово је мој трећи живот, а надам се и последњи –

где јесам, а нисам.

Руке ми се грче док пишем ово, али не престајем јер овај ток мисли води некуд.

Јер сви ми јесмо, а нико није. Сви ми бивамо, све док нас неко види.

Зато питам:

Да ли видиш ме?

Да ли видиш постојање мене?

Да ли видиш ишта дубље од површине?

Да ли смеш да зарониш и кажеш ми колико је све то дубоко?

Где се ја завршавам, а моје име почиње.

Које је боје унутрашњост љуштуре у коју сам се повукао?

Да ли је дубина само илузија рефракције светлости о молекуле воде?

Или смо ми само толико бесконачно дубоки

да смо постали плитки?

Јован Првуловић