Празни редови.
Празан лист хартије,
Неисписан,
То си ти.
Питаш ли се што?
Помислиш ли да можда твоју срећу проживљава неко други,
Само зато што се ти не усуђујеш?
Празна душа,
Духовно заостала,
Непримећена,
Никад виђена,
Схваташ то,
Јер у твојим очима је,
Безвредна.
Зато што се не усуђујеш,
Да видиш живот изван оквира,
Изван окова,
На које си сам себе осудио,
Правдајући то проклетством,
Судбином,
Иако знаш да
Судбину свако сам себи одређује.
Па, у праву си.
Покушаш ли икад видети пут,
Кроз сву ту маглу што те гуши?
И чујеш ли глас
Што допире из даљине?
Вапај.
Чезнеш за слободом док се радујеш тамници,
Питаш се постоји ли боље сутра док оно пролази крај тебе сваки дан.
Чекаш прилику,
А врло добро знаш да је нећеш дочекати ако је сам не створиш.
Празне речи,
Све што кажеш само су празне речи,
Ако нема ко да их чује.
Ако нема ко да види искру у очима,
Поглед ти остаје празан.
Док твоје срце нико не познаје,
Заувек ћеш мислити да оно узалуд куца.
Јер твој немир твој је спокој,
Ако му допустиш то.
И твој мир је кратког даха,
Ако га упорно спутаваш.
У твојим очима ти си ништа,
Свету си један део без ког он не може функционисати.
Твоје уточиште је твој затвор,
Твоја снага је твоја патња,
Твој спас твоја је бол,
Твоја реч је твоја слобода.
Јована Денчић
Comments