Буђење

Јавор дрво предивне си грађе,

Лепе гусле од тебе изађе.

Боже драги, хвала ти на свему.

Њиве родне, класје главе вије,

Девојче се на кладенцу мије.

Виноград пун, ко увек што бива.

Гусле моје, историјо жива.

А у шуми крај ливаде наше,

Расте стабло, ка сунцу пружа се.

Гордо, младо, високо се клања

Не знајући да ће бити славно.

Боже драги, мудрости им даде.

Мудри знаху шта ће да ураде.

Од дрвета чудо да направе,

Инструменте вредне вечне славе.

Док се месец у реци умива,

Гусле моје, историјо жива.

Некад си догађаје низала.

Наши преци мудре главе били,

За слободу часно се борили.

А данас је време чудно дошло,

Па се брзо заборави прошлост.

Па у мирној, лепој нашој земљи,

Заслуженог мира ми немамо.

Непријатељи чудну болест шире,

Од вируса разних се умире.

А још горе, што још може нама,

Сваки дан се трагедија ствара.

Гусле моје, историјо жива,

Шта се ово у Србији збива?

Сада деца, а и млади људи.

Народ каже: ,,сто људи, сто ћуди”.

Зла се чине, Србијо нам мила.

Гусле моје, историјо жива.

Оружје им играчка та гадна,

Па ударе на најближег брата.

Непријатељ сада нам не фали,

Кад се глава детета поквари.

Па га воде у зле мисли, дела.

Од зла гори и планета цела.

Сад ти гусле, изабери песму!

Тужну, тужнију од свих до сада,

О несрећној Рибникару школи

И страдању деце изненада.

Рибникару, школо доброг гласа,

У теби се другарство таласа.

Ал од оног кобног дана маја,

Ти си с тугом дошла до краја.

Гусле моје, историјо жива,

Шта се страшно у Србији збива?

Ни Београд више бели није,

Црни барјак над њему се вије.

Тога јутра часови су други,

Како друг да друговима суди?

Будућност светла беше пред свима,

А светлост се угаси баш њима.

Нико тада ни слутио није.

Шта се у глави дечака вије,

А тек у ранцу потајно крије.

Не сања, матуру не планира,

Већ план прави да ликвидира.

Вредност људска тога дана паде,

Дечак гледа друштво ко душмане.

Из пиштоља много оде хица,

Поста дете монструм и убица.

У другаре, другарице младе,

Срца њина престаше да раде.

Неста одма у њему разума,

Освета му сада главом влада.

То уради по неком свом плану,

Све их уби а да се не гану.

Гусле наше, историјо жива,

Леже деца ни дужна ни крива.

Неверица улицама влада.

Одоше девет живота млада.

Чика Драган у помоћ притече,

Али хитац и њега пресече.

Неке рани у школскоме холу.

Плач и врисак обузеше школу.

Нема гусле речи лепе, фине,

Зар од друга друг да погине?

Шта су коме ова деца крива?

Гусле моје, историјо жива.

Сад у школи убица нам стоји,

Место књиге он меткове броји.

Плач и лелек свуда, на све стране.

Никад теже и тужније дане,

Историја наша и не памти.

Стравично зло у деци да пламти.

Девет душа у небеске дворе,

Са чуваром кога пуно воле.

Боже драги, Ђурђевдане славо,

Шта учини, дететова главо?

Док се месец у реци умива,

Гусле моје, историјо жива.

Певај деци честитој у славу.

Чувај нашу Бојану и Ану.

Катарина и Мара и Ема

У небеско царство сад се спрема.

О Софији и Андрији певај!

О Адриани и Ангелини,

Певај гусле о лошој судбини.

Гусле моје, историјо жива,

Небо бело анђеле покрива.

Драга децо и вечна вам слава.

Чуваћемо вас од заборава!

Више неће бити што је било,

Никад се ово не поновило!

Родитељи, Бог вам дао снаге,

Издржите бол за ваше драге.

Буђење се слоган сада зове,

Сећање наше на жртве ове.

Гусле моје, историјо наша,

Бог нека наше грехе опрашта.

Да се лепо уз гусле казује.

Да се увек народ свој поштује.

Милица Шуковић