Барска силуета

Одраз твоје силуете видим, Још ми се чини да је близу мене; Стрмоглавице пада, ја му се дивим: Опет ми учини да ствари изокренем.

Нисам те у њој спозн'о тог трена, Хтедох само да руку ти пружим, И док се спушташ у хаљини невена, Замало не почех по навици да дужим.

Ал' нов се лик твога срца спозна, Мојих се речи све чешће крај слути; И добро то беше. Памети се дозвах, Достојанствен постах, научих да ћутим.

Одраз твоје силуете видим, Замало са баром свој обод да склопи, Пред тобом се више ничега не стидим, Сличног су нам кова мрачних душа оклопи.

Jens, Unsplash

Никола Миљковић