Сањам далеке облаке
и неке изгубљене светове.
Сањам мало љубави,
среће и тебе,
свог анђела из сна,
како ме буди из истог
додирима пуним нежности.
И како ми пева
гласом тишине.
А други одмахују прстом.
Кажу
„Не буди слеп.
То снови су само”.
А ја им кажем
„И да јесу,
пустите ме да имам
свог анђела.
Па макар и из сна”.
Александра Вукић
Comments