Вековима стара сила
Реци ми нешто, друже,
Да ли те Смрт плаши?
Да ли је она сена што из мрачних
улица вреба?
Или је пак пријатељица добра, стара
што увек на врата овога света закуца
баш у оном часу када затреба?
Знаш ли можда каквог је изгледа она
и да ли јој се у очима бездан види?
Да ли скривене ти грехе из тамног кута
душе, упркос преклињању твом, ископа
и на светлост баци да очима страшним
свако у њих завири?
А шта ако те у наручје бледо своје прима
И од севдаха несрећнога света скрива?
Ако хладном руком твоје лице дира
док ти шапуће гласом сненим да за
душу ти измучену, јадну ипак мира има?
Не боји се, друже, старице те
или, можда, вране косе девојке
коју Смрти називаше сви.
Пусти удове своје лаке да полако клизе,
милина безбрижна коју срце ти снива
за век и векове тамо, далеко
са тобом да пребива.
И саслушај ме, кажем ти,
када оно што се животом на свету овом зове
полако, смирено у мору краја и свршетка оде
ти не плаши се светог мрака и сивила
јер Смрт је, још од зачећа твог, добра
и мила пријатељица ти била.
Александра Миленковић
Comments