Вече је тамно, пуно звезда;
тишина влада,
ветар се игра са гранама
кроз које провирује сјајни месец,
дозива звезде, сестре његове,
да не буде сам, као што сам ја.
Зна он да у самоћи
душа је болна и туга влада,
мисли су негде далеко.
Сећам се срећних времена
када ме волео неко.
То неко срећно време
било је весело, није било туге;
радовало се, певало и пило
и много је осмеха на лицу било.
Времена се променише,
не чује се песма више,
остадоше само
избледеле слике прохујалих дана
у болној души.
Љубиша Вељковић
Comentarios