Нек је проклет свет, рекох много пута,
Који води борбе где победника нема,
Где у пар тешких, ништавних минута
Милион се душа на починак спрема.
Нек је проклет свет без права и слободе
Што одабранима се даје као ретка,
Свет у коме грешни своје битке воде
Где је мало правила и много изузетка.
То више ни свет није. Зашто себи лажем?
Пакао је овде, под ногама нашим.
Немо посматрам јер не знам шта да кажем;
Једино се дечје невиности плашим.
Много је питања, а одговора тражим
Ходајући мишљу кроз историју далеку
И проклет је час када болно спазих
Да одувек је одговор био у човеку.
Бог је дао много незаситој звери,
Која тако поносито човеком се зове;
Наместо да враћа, попут Бога, дели
Звер одлучи да деци уништава снове.
Ма нек је проклет свет који се још дели
На наше и ваше, на ове и оне.
Да ли ико пита недужног шта жели?
Ико, како ране његове га боле?
Нек је проклет свет што се људским зове
Где руља влада, узима и слама;
Нек је проклет свет расе људске ове
Што све дубље тоне у поноре јама.
Не разумем свет и намере му зле,
Разумети нећу, не могу и не знам.
Свет у ком од живота битније је тле:
Такав свет је данас дотакао бездан.
И док човечанство ка напретку хрли,
У свету злобе схватам да постојим
Где мајка грчевито своје дете грли,
А једино се дечје невиности бојим.
Сваку људскост неправда заболи,
Силна похлепа и злоба тиранина,
Заболе све патничке муке и све боли
И они бит’ ће једном само дим, прашина.
Кад ће човек схватит’ да је само човек
Да и њему, малом, доћ’ ће његов крај,
Да моћ му није у рукама довек,
Да све то је само таштине му сјај.
Историја пише што јој моћник вели,
Истину често заобилазећи, знај,
Зато се сва истина у стихове сели
Као вечни спомен на бол и уздисај.
Кад све једном само прошлост стане,
Кад смешају се заједно и јаук и мук:
Остаће горак укус на зле дане
Кад схватих да човек је човеку вук.
Сваки Божји човек данас се застиди
Док слуша крвав ропац и жалостан вај
У свету где невина суза горко бриди,
Верујем да анђели одлазе у рај.
Кристина Митровић