Немојмо о поносу.
Изгубила сам га давно због нас.
И не питај како, када, сигурна сам да одлично знаш.
Ипак, можда ћу ти рећи...
Знам, такви попут тебе увек ће порећи...
Одлучујем да ти кажем јер знаш шта?
Нисам ја као ти да увек лажем, а ти ниси ја да увек све прашта.
Изгубила сам понос
Онда кад сам мислила да си ти онај прави,
Да такав попут тебе постоји само у филмовима,
да те нема на јави.
Изгубила сам понос
Када сам њу видела на свом месту,
Ходали сте као да идете у нову победу...
Пролазници су ми говорили: „Не плачите, биће све у реду”
Да, да, све је у реду, обула сам само ципелу тесну.
Ко би уопште желео да чује, мени, причу потресну?
Лагала сам саму себе
Онако како сам научила то од тебе.
Губила сам понос мало, по мало
И никада се нисам запитала како то да теби до мене није стало.
Ја сам баш веровала у нас,
Веровала сам у сваки тренутак прошлости
Да ће се вратити,
Да ће бити још лепши,
Али није се вратио...
Нисмо имали довољно љубави када
је требало сваки идиличан тренутак платити.
Остали смо дужни
Оном пролећу које нас је и створило,
Оном лету што нам је осмехе скројило,
Оној јесени са којом је све изгорело.
Изгубила сам понос.
Да, признајем да јесам.
И не опраштам себи, што сам опростила теби.
Све оно што бих волела да нисам видела ни чула
Јер нула увек остаје нула.
Тања Радивојевић
Comments