Игра

Читај редове између редова:

Раме до рамена,

Земља црно-бела.

Једнаких погледа и глава

од почетка времена

тајна игра све нас је завела.

У различитости су уједињени исти:

молимо се у сну њиховој бисти.

Најнижи гину први, када реч одлута,

и лепота, слава, сенка њихових скута.

Невидљиве су огрлице око врата

што рука у тами њима барата.

Лажу да су незаменљиви и највећи

гласом који је миран али претећи.

Хуманост је њихова неприкосновена,

хиљадита лаж истина за довека скована.

За следећег је људскост кочница:

Човек меког срца, какав је то убица ?

Упрљаће руке за чист образ домовине:

Кравата њиме барата, једним међу домине.

Не требају мислити и још мање судити:

у рату само питати кога још убити.

Поглед се помути хорором рата,

понеко се распадне као кула од карата.

Они који прелазе бистру воду

река суза ка мудрости иду у брзом ходу.

Витези су на коњу, шта још могу ?

Прескочити све нас, рођењем стати на ногу.

Што је већа бол, то је већа мудрост,

а ипак оне који знају највише држи окрутност.

Чувају нас у мраку а тама је у њима,

истина је мученица, чувана у ланцима.

Други воле у шумски лов да оду:

под сенком нема службе ратничком коду.

Бране поредак и иду против тока,

Реч се бори за слободу, жртве отворенога ока.

Стадо мрзи овце црне,

У лажима укаљаше њихове вуне.

На крају се пред круном браниш

и своју јерес испред свих оставиш.

Реци им да игру ниси разумео,

и да је свако од твојих изумрео.

Вредном Игре, нудиће два избора :

Смрт или служба, има ли одговора ?

Стари краљ је дете фигура пре њега

и он наставља Игру, плод људског ега.

Увек су ту конци изнад конаца

и марионете изнад невидљивих бораца.

Само овце виде монохромно,

а сивило човека видиш аутономно.

Највећи роб мисли да је слободан:

круну држи онај најскупље продан.

Иза сваког мушкарца стоји жена :

вео иза конаца крије поглед од камена.

Змијом владају најтамније емоције,

она је играчка Судбине и њене мелодије.

Историја се не врти у круг, све се само римује

и стих скривене истине ни њу не смирује.

Она зна најбоље да разумни нисмо,

те додиром и лепотом упутиће ти писмо:

"Краљевићу, владајмо светом под облаке"

Несавлађен одмах пада на те речи опаке !

Она ће бити твој последњи задатак :

ко не би свет када је живот тако кратак ?

Жеља за бесмртношћу одраз је шупљег срца :

трула је била пупчана врпца.

Порука је готова, остало је на теби:

херој мора скривену бол у себи да истреби.

Свака фигура изгубише игру у себи

иако дубоко у себи признати не би.

Куга зла никада није престала,

но нада још није нестала.

Pinterest, José Antonio Cotallo López