Душо

Моја душо, реко брза

од притока што се плаве

у прохладној, тмурној ноћи

подно моје хладне главе.

Ти што певаш, што се стидиш,

и за сламку танку хваташ,

Ти једина, тако верна

страшљиву ме не својаташ.

Ти си, душо, света сила

што не умре, нити страда;

вечито Ти златни коњи

и вечито бела гарда.

Теби, душо, све подредих,

јер ми откри лице дечје;

само с Тобом ја саградих

уточишно међуречје.

Теби душо сваки наклон,

песма мојих нежних звона;

сва покорност оне мене

што је увек непокорна.

Анђела Нешић