Моја душо, реко брза
од притока што се плаве
у прохладној, тмурној ноћи
подно моје хладне главе.
Ти што певаш, што се стидиш,
и за сламку танку хваташ,
Ти једина, тако верна
страшљиву ме не својаташ.
Ти си, душо, света сила
што не умре, нити страда;
вечито Ти златни коњи
и вечито бела гарда.
Теби, душо, све подредих,
јер ми откри лице дечје;
само с Тобом ја саградих
уточишно међуречје.
Теби душо сваки наклон,
песма мојих нежних звона;
сва покорност оне мене
што је увек непокорна.
Анђела Нешић
Comments