Деца

Не спуштај руке где није им место;

давно је овде почела жетва

поља на којим си некада дрзак

јурио крајеве северног ветра.

Више је неважно какво је небо,

ни чији су били плављи сводови.

Не спуштај руке, ми смо одавно

уз туђи додир сазрели плодови.

Не тражи искрене да гледаш ми очи

у ова времена лажљиве среће.

Не притискај дланове из којих си крао

некада купине и трешњино цвеће.

Смео си, знаш да растеш у мени;

још увек мрзиш да постојиш сам.

Не милуј ране, тако се плашим

шта бих још, туђа, могла да дам.

Нека те чежње наше не дотакну

јер одрасли људи бирају крајеве;

чак и кад врате се на место где су

доживели љубав и пуштали змајеве.

Insung Zoon, Unsplash

Анђела Нешић