Роб

Куда ја овако мален да кренем? Којом стазом, чије стопе пустити? Испод мене тла већ одавно нема. Другујем са самим ђаволом, И сладим се тамом. Куд ја овако заморан, пустињак, да западнем У твој бисерни океан? Кроз валове твојих покрета вековима тумарам. Увек си на корак испред, твоје руке су само сенка. Миљама ходам, сам стварам путе нове. Грешна вило, свој план кројиш из давнина. Окове свиле, надени ми лако. Лудачку кошуљу као војничко одело носићу. Тебе сву у зеници ока носим, Сликам чежњом. Дођи бар на трен, зграби ум мој, њиме харај и владај. Живи кроз свој сан, осети онај свет

о коме се прича шапатом. Вида ми не треба, чула сва губе драж. Живиш као вечна фигура, месечева кћи на земаљском тлу. Остајем сам, У пустоши мирно дишем. Дах мешам са прашином, гушим ли се ил' се поновно рађам? Утихнуше сви вуклани, Замре живи свет. Драга, али ти живиш. Двојаки пулс телом осећам, У оклопу мом зиме нема, пламен посвуда је. Постах роб твој, воља од челика саткана је. Везан силом, остах веран себи. Себи, лудилу и болу.

Јована Цакић