Фјодор Михаилович Достојевски написао је „фантастичну причу” под насловом „Сан смешног човека” која је први пут објављена 1877. године.
Форма ове приповетке путем визуелног надражаја упућује на основну организацију која је подељена на три дела, тј. три поглавља, док жанровску категорију намеће сам аутор – након наслова приповетке, Достојевски је написао „фантастична прича”.
Сиже и идеја саме приповетке наведена је већ у наслову – кулминација и сама мотивација дошла је до изражаја у току сна „смешног човека”, главног лика овог дела. Међутим, порука дела упућена друштву, тадашњем, али и садашњем свету дата је тек након буђења. Због тога што у наслову имамо појам сна, приликом тумачења овог дела морамо нужно разматрати предиспозиције таквог стања ума – онога ко сања, али и крајњем исходу сна – буђење. Контраст на релацији сан-јава и тренутак преласка из једне „реалности” у другу, тј. буђење, у овом делу не представља само свет овог књижевног (анти)јунака већ и свест свих људи у друштву.
Смешан човек свестан је свог карактерног атрибута захваљујући парадоксалном друштву коме припада. Насупрот томе, комплексност овог књижевног лика садржана је и у његовој свесности себе, али и околине. Сам начин, на који је лик етикетиран, еуфемизам је и скривена сатира упућена појединцима, али и друштву у ширем смислу.
Главни јунак ове приповетке јесте „смешан”, али и веома незадовољан човек услед понижења и увреде које стиче припадношћу друштву и свом животу. Због тога, он одлучује да изврши самоубиство. Међутим, у томе га несвесно зауставља девојчица коју је срео. Док је размишљао о том сусрету, спреман да изврши самоубиство са револвером на столу испред себе – смешан човек неприметно је заспао и сањао. Лик девојчице и сусрет са њом био је један од кључних фактора за развијање карактеризације главног лика. Девојчица је тражила помоћ, а „смешни човек” са свим претпоставкама и препознавањем очаја одбио је да помогне.
Оно што је утицало на промену равнодушности главног лика јесте рађање новог осећања – сажаљења према девојчици.
„А наљутио сам се због закључка ако сам већ одлучио да се убијем ове ноћи, значи, сада или више него икад све на свету мора бити свеједно. А зашто сам одмах осетио да ми није свеједно и да сажаљевам девојчицу? А осећам се да сам је дубоко пожалио; чак сам осетио неки чудан бол, сасвим невероватан у мом положају. Доиста не умем да изразим то своје тадашње тренутно осећање.”
Смешног човека прожимају и походе морални кодекси друштва и индивидуе, па се конфликти одигравају само у његовој психи отварајући апсолутну деконструкцију ума условљавајући промену.
Током сна, смешан човек се буди у тренутку своје сахране. Тог тренутка има спознају самоће и прихвата чињеницу свог умирања. Међутим, дешава се преокрет када се гроб отвара и када његово тело узима недефинисано биће које лебди ка свемиру и види га до места сличном Земљи.
То место било је утопија. Људи и бића суштински другачији од оних са Земље. Поклањали су смешном човеку пажњу и бригу; делили су са њим своја знања. Поред тога, смешан човек сам запажа природу и окружење тих људи. Он увиђа симбиозу и хармонију тих људских бића са природом и целим друштвом.
„Међу њима није било свађе ни љубоморе и чак нису схватили шта то значи.”
Такође, смешан човек преноси приповедањем своје запажање о односу тих људи и религије, али и животу:
„Они ме готово нису схватали када сам их питао о вечном животу, али су очевидно тако несвесно веровали у њега да то за њих и није представљало проблем. Храмове нису имали, међутим, имали су једно насушно, живо и непрекидно доживљавање са Целином васионе. Нису имали ни вере, али су поуздано знали да ће, када се оствари њихова земаљска радост у границама земаљске природе, наступити тада за њих, за живе и мртве, још свестраније повезивање са Целином васионе. Чекали су тај тренутак са радошћу, али без журбе, не чезнући за њим, већ предосећајући га срцем својим и говорећи о том предосећању једни другима.”
Овим навођењем шта такво (савршено и у „рају”) друштво не поседује, а задовољно је, индиректно се указује на оно шта „несрећно” друштво поседује уз претпоставку да су управо ти фактори условили такво емотивно стање. Према томе, остављено је место разградњи приповетке где би сам сан смешног човека био аутономан текст са жанровском одредницом: утопија. Насупрот томе, сан у контексту читаве приче уводи у тумачење исте и сатиру, где се критикују друштвени погледи, али и сам начин живота људи са праве Земље.
Суштинска разлика између људи из утопије и достопије јесте поимање живота:
„Међутим, њихово знање било је дубље и на вишем ступњу од наше науке; јер наша наука тражи да објасни шта је живот, сама тежња да га позна да би друге научили да живе.”
Према овим речима, проблем поимања живота у овоземаљском друштву јесте присуство кодексирања принципа и нужност прихватања истих од стране глобалног колектива. На тај начин, стварају се сви услови теорије о функционалности етичког друштва и самим тим не оставља се простор за преиспитивање кодекса. Кодекс је валидан и утврђен у оквирима „науке” и нема места индивидуалном (тј. колективном) пориву емоцијалне и егзистенцијалне катарзе живљења.
Услед ситуације у којој се главни лик ове приповетке налази; међу идеалним друштвом, рађа се носталгија и испољавање онога шта (смешни) човек заиста јесте:
„Често сам им говорио да сам све то већ одавно предосећао, да сам сву радост и славу слутио још на нашој земљи у тузи која мами и понекад прераста у неподношљиву жалост; да сам предосећао све њих и њихову славу у сновима мог срца, у маштањима мог ума, да место на нашој земљи нисам могао гледати без суза сунце које залази… Да је у мојој мржњи према људима наше земље увек била присутна туга: зашто не могу да их мрзим без љубави, зашто не могу да им не праштам; у љубави мојој према њима присутна је туга: зашто не могу да их волим без мржње?”
Утопијска слика идеалног друштва из сна била је осуђена на пропаст још од тренутка доласка смешног човека у ту околину. Негативне емоције, друштвено устаљене кодексом које прихвата индивидуа заједно са егоизмом услед свесности „наука” и располагањем знањем довољни су фактори за (не)свесну манипулацију добрим људима.
„Да, да, свршило се тиме што сам их све искварио! Како се то могло догодити – не знам, али се добро сећам. Сан је прелетео кроз миленијуме и оставио у мени само осећај целине. Знам само да сам ја био узрок греха и пада. Као одвратна празнина, као бацил куге, који зарази читаве државе, тако сам и ја заразио целу ту, пре мене срећну и безгрешну земљу. Они су научили да лажу, заволели су лаж и осталу лепоту лажи. То је, можда, почело невино, од мале кокетерије љубавне игре, доиста, можда од атома, али тај атом лажи продро је у њихова срца и свидео им се. Затим се брзо појавило сладострашће, сладострашће је пробудило љубомору, а љубомора – суровост.”
Након промена нагона појединца, променили су се нагони друштва: написани су законици, морални кодекси, појавили су се савези, извршено је прво убиство, створила се подељеност и политичка озваничења.
„Доживели су тугу и заволели тугу, чезнули су за мукама и говорили да се Истина постигне само патњом. Тада се код њих појавила наука.”
Дакле, приповедачки ток приказује промене и изједначавање два универзума: идеалног и реалног. Индиректно се указује на проблеме појединца и савременог друштва.
Постоје два начина тумачења покрета промена које су потекле од смешног човека. Промене су могле бити начињене свесно или несвесно. У првом случају, разлог оваквог поступка могао би се „оправдати” усамљеношћу, неприпадношћу, анксиозношћу, али и потребом за моћи и контролом. У другом случају, све би се могло приписати спонтаности или чак судбини. Према томе, човек је осуђен на пропаст самим тим што је човек.
Међутим, код смешног човека јавља се покајање. Он признаје крвицу, додаје своју веру у нади за искупљењем; али њему не буде опроштено, не зато што су сматрали да он јесте крив већ зато што су људи као такви прихватили своје нагоне и приписали их сами себи.
„Тада се туга зарила у моју душу тако силовито да ми се срце стегло и ја сам осетио да ћу умрети… и тада… и ето, тада сам се пробудио.”
Смешан човек је заиста веровао у истинитост свог сна. Ако ми прихватимо то убеђење, доћи ћемо до питања: шта се деси са сном када се сањар пробуди? Претпоставимо да постоји наратив судбине у животу и заједно са чињеницом да су људи из сна били људи, а притом су имали идентичан хронолошки ред друштвених промена као и људи наше Земље, могли бисмо наслутити да се сан само припојио реалности. С друге стране, сањар је остао свестан сна и због тога – свестан узрока проблема у друштву.
У тренутку буђења, смешан човек постаје месија — спасилац.
„За проповед сам се одлучио тог тренутка и, наравно, за сав живот! Идем да проповедам – а шта? Истину јер сам је видео, видео сам је својим очима, видео сам њену славу!”
Ова прича је замена дневничког записа и као таква, ставови главног јунака (који је то постао након тога што је био антијунак) могу представљати уједно и ставове самог Фјодора Достојевског. О чему ће смешан човек приповедати, експлицитно се налази у тексту:
„Главно је – воли друге као себе, ето шта је главно, а то је све, више ништа не треба; одмах ћеш наћи начин да се све организује и среди. Па ипак, ово је само – стара истина коју су билион пута понављали и читали, али се није укоренила на земљи! ‘Свест о животу је изнад живота, познавање закона среће је – изнад среће’, све са чиме се треба борити! И бориће се. Ако сами сви буду хтели, одмах ће се све средити.”
Потврда да се смешан човек заиста променио и прихватио услове идеалног живота или и улогу спасиоца света јесте чин проналажења девојчице која га је спасила од смрти.
Ова приповетка заправо је прича о промени и о могућности промене света која би дошла од стране једног човека, који је доживео метаморфозу. Ова прича шаље јасну поруку да преображај увек почиње изнутра.
Такође, веома је тешко променити себе. Докле год друштво не трпи промене, апсолутно је валидна жанровска одредница да је ово фантастична прича. Насупрот томе, она може постати и те како реалистична.
Сан смешног данас је јава тужног човека.
Јован Ђорђевић