Петар Лубарда је био српски сликар и академик, рођен на почетку 20. века а другу половину истог је обележио својим сликарством. У знак обележавања 115 година од рођења Лубарде, у Павиљону у Тврђави се одржава изложба његових слика са називом „Лубарда - једна прича”.
На изложби се, између осталих слика, може наћи и слика „Цар Трајан” настала 1972.
На слици преовладавају тиркизнозелена и жута, са примесама црне боје. Црна боја се налази у приказивању фрулаша са леве стране. Цар Трајан се налази са десне стране на стубу који је изломљен и у деловима. Овенчан је ловоровим венцем, што је једна од највећих почасти. Стуб представља трајност, гордост и импозантност. Међутим, овај изломљени стуб може представљати пропадљивост архитектуре али и пролазност владавине. Стуб је на слици насликан у јонском стилу. Месец у горњем десном углу је у положају онда када је најближи Сунцу, самој зори и свитању. Доњи део слике је постоље, а горњи можемо посматрати као небо. Аутор стихова на дну слике је Вера Лубарда, сликарева супруга, те ово дело можемо сагледати као њихов „заједнички продукт” у коме је присутан синкретизам поезије и сликарства.
У подножју слике је исписано:
Песника питај нешто му рече,
песници увек истину кажу,
и песник дође, написа оду:
Трајане царе дворјани лажу.
С тобом су моћни, без тебе ништа,
стрепња их мучи да власт се сруши,
зато чуј, царе, истину једном,
на твоме лицу козје су уши.
Погибе песник за њим многи,
цар гневом смрћу истину гуши,
Ал’ пастир пева и фрула свира
У цара Трајана козје уши
У цара Трајана козје уши
Саму причу о цару Трoјану је забележио Вук Стефановић Караџић у Бечу 1853. У „Српским народним приповјеткама”. Цар Тројан је имао козје уши и чувао ту понижавајућу тајну тако што је погубљивао своје берберине. Један берберин био је довољно мудар и дискретан да сачува свој живот, али је одлучио да олакша себи тескобу ћутања, те је ископао рупу, поверио јој цареву тајну и закопао је. Временом је на том месту израсло дрво. Једнога дана туда је пролазио пастир са својим стадом. Одлучио је да се одмори под тим дрветом и направио фрулу од једне његове гране да се разоноди. Када је дунуо у инструмент, он је произвео глас: „У цара Тројана козје уши”. Лубарда је налазио своју мотивацију у народној традицији, а имена Трајан и Тројан нису случајно повезана. Поред приче коју је забележио Вук, налазимо тумачење и у митологији.
Трајан је словенско митско биће и понекад се сматрало и као божанство. Његов култ био је везан за рушевине замкова и утврђења римског цара Трајана, због чега се сматра да је словенски бог Трајан само персонификација римског цара.
Стихови са слике су написани током посете Ђердапу 1972. Управо тих година су се јављали проблеми приликом отварања хидроелектране Ђердап 1, преко двадесет хиљада људи је морало да се исели како би се реализација овог система наставила. Слика „Цар Трајан” настаје исте године када је и електрана свечано почела са радом.
Фрулашев идентитет налазимо у самим стиховима и песнику, а симболика је јасна: оличење власти, наметљиво награђивање владара и прикривање истине.
Лубарда је сам веровао да је „Задатак уметности је да одрази стварност, да не буде сервилна, да не угађа никоме, да буде креаторска, да води као симбол на застави” и поистовећивао сликарство и поезију, тврдећи да он не слика већ пише.
Песник из стихова на слици када говори истину он умире, гневом их убија цар (император). Међутим, фрула свира и песма и даље траје, истина увек нађе свој пут до слободе. Поставља се питање: да ли је важније да песма говори или да песник говори о њој? Песник живи кроз своју песму, изриче своје мисли, али оног тренутка када песма настане она живи ван свог аутора и сама налази пут. Песник говори истину, али истина живи само кроз стихове. Повезујући народну традицију, античку историју и историју социјалних размера седамдесетих година 20. века, у тумачењу ове слике се налази порука:
Прича о императору и прикривеној диктатори је трајала од старог Рима, траје данас и трајаће. Докле год је песме и песника, идеали ће наћи пут да заживе.
Јована Цакић