Оливера Недељковић, избор из песама

ЦИРКУС

Сестра се прибијала уз очев скут,

угледавши слона како млазом из сурле

залива цвеће испред плаво-жуте шатре,

разапете на некадашњем вашаришту.

Када је животиња, хладећи се,

ушима изазвала нагло струјање ваздуха,

сестра се завукла под пеш очеве јакне,

преплашена од изненадне олује

који нас може однети у непознато.

Узалуд сам је наговарала да уђемо:

биће задивљена пируетама пудлица,

светлуцањем шљокица по трикоу

играчице на жици изнад наших глава;

радоваћемо се умећу кловнова

да изазову аплауз разборитих,

застаће нам дах кад се лав

вине кроз обруч што пламти.

Али, на трибинама, и мене је

савладао необјашњив страх

када је осмехнутом жонглеру

из увежбане руке испала лоптица

хитнута недовољно високо.

И затражила сам да ме брзо изведу

из шарене шатре и поведу што даље,

тамо где се фанфарама не најављује

тренутак у коме застаје нечије срце.

ЗИДОВИ

По рошавим зидовима

своје једине собе, прабаба је

лепила слике истргнуте из новина

спремљених да иверје плане као гнев.

Мушкарци и младе жене са њих

осмехивали су се умилно и широко,

тако да јој се чинило: од толике

радости престали су и да дишу.

Такве осмехе никада није видела

кад путујући фотограф на вашару

прекрије главу обрубљеним мраком

и прстом покаже куда је, без крика,

одлетела, ено, невидљива птица.

Није уопште знала ко су ти људи

што јој се осмехују као нико до тада,

али уживала је у њиховом друштву:

док се јаје обрће у кључалој води,

док кошчатим рукама подучава тесто

како да нарасте до ивице вангле,

док је на мирис босиљка редовно подсећа

покојниково рубље сложено у тами.

Није се стидела да је ти незнанци гледају

чак ни док се полако спрема за починак

и спушта вилицу у чашу од мутног стакла;

док сплиће све тању, белу витицу,

утрљава у чело помаду од дивље љубичице

и бојажљиво се крсти провидном руком

на којој светлуца танушна бурма,

јемство да су стварно постојале

његове срасле веђе и блесак

оног сечива тик испод њих.

А стрепела је да ће једнога јутра

у соби испуњеној слаткастим дахом

отворити очи међу мргодним лицима,

налик ономе уз које се годинама будила.

Па је незнанцима узвраћала милоштама,

смешећи се дуго и кад сасвим утрне

светлост иза прегрејаног стакла.

Оливера Недељковић

Pinterest, rutbahaha